„JA VAMA NISAM BAKA, NEGO BESPLATNA KUĆNA POMOĆNICA I BANKOMAT: Dosta je bilo – ovo sam uradila sinu i snahi, i nimalo se ne kajem

Godinama sam šutjela, trpila i vjerovala da je to normalno – jer sam majka i baka. Govorila sam sebi da je prirodno pomagati sinu i snahi, da čuvam unuke, kuham, perem i uskačem kad im zatreba novac.

Vremenom sam, međutim, shvatila da više nisam baka iz ljubavi, nego osoba koja stalno nešto mora. Kao da sam postala besplatna kućna pomoćnica i pokretni bankomat.

Kada se rodilo prvo unuče, bila sam presretna. Sve sam radila s osmijehom – čuvala bebu, spremala ručak, prala i peglala, a nikad nisam gledala na sat niti očekivala zahvalnost. Mislila sam da tako treba, da je to moja dužnost kao majke.

Ali malo po malo, ono što je počelo kao pomoć postalo je obaveza. Više me nisu pitali mogu li, nego su jednostavno računali na mene. Dolazila sam svaki dan, obavljala sve poslove po kući i nikada nisam imala vremena za sebe.

Počeli su me zvati samo kad im nešto treba. Ako treba čuvati dijete – ja sam tu. Ako treba novac – opet ja. A kad meni zatreba razgovor, pomoć ili društvo, tada nikog nema. Tada svi imaju “neodložne obaveze”.

Sve je kulminiralo prošlog Božića. Spremila sam sve sama – ručak, kolače, poklone. Došli su, jeli, proveli sat vremena i otišli kod prijatelja. Ostala sam sama u tišini i shvatila da sam umorna od toga da budem “na raspolaganju”.

Nisam htjela praviti scenu. Umjesto toga, odlučila sam postaviti granice. Rekla sam da više ne mogu svakodnevno čuvati unuke, osim kad se dogovorimo i kad ja mogu. Odlučila sam da moj novac više nije “rezerva” za njihove potrebe. Moja penzija je moja.

Počela sam planirati svoje vrijeme. Upisala sam kurs crtanja, otišla na kafu s prijateljicama, išla na jednodnevne izlete. Počela sam ponovo da živim svoj život, a ne tuđi.

Naravno, u početku su bili zbunjeni. Sin je mislio da sam ljuta, snaha je pomislila da sam povrijeđena. Objasnila sam im mirno – volim vas, ali želim da i moj život nešto vrijedi. Nisam sluškinja, nisam bankomat. Pomagaću kad mogu, ali ne pod svaku cijenu.

Nakon nekoliko mjeseci, naš odnos se promijenio. Sad se viđamo zato što to želimo, a ne zato što moram nešto da uradim. Kad sada kažu “hvala”, znam da to misle iskreno.

Osjećam da sam povratila svoje dostojanstvo. Nisam im okrenula leđa, samo sam naučila da ljubav nije isto što i žrtvovanje. Granice nisu hladnoća – to je poštovanje, i prema sebi, i prema onima koje voliš.

Danas, kad me neko pita da li mi je žao, moj odgovor je kratak i siguran – nimalo. Više nisam baka-kućna pomoćnica, niti baka-bankomat. Sada sam baka koja ima svoj život, koja pomaže kad može, a ne kad mora.

About The Author